Danas sam imala neverovatno iskustvo.
Ustali smo malo ranije, spremili se i krenuli na Frusku goru, u manastir Grgeteg. Malo smo skrenuli s puta, jer nismo bas bili sigurni kuda se ide... bili smo davno oboje. Obisli smo prvo Krusedol, bio je pust i prazan, docekao nas jedan monah, kaze nema ko da ocita molitvu, otkljucao nam vrata, mi celivali ikone, i ajmo... U Grgetegu druga prica, pred nas dosla mlada monahinja, Tasi se smeje, zavodi i sarmira.. Jedna starija se odmah raspitkuje za nju. Dodje i svestenik i pita, zbog cega hocemo molitvu... i onda opet moram da prevalim preko usana : Natasa ima cerebralnu paralizu... I BUM! Puknem, pocnem da placem kao malo dete ispred izloga sa lutkama!!!! Bilo me je stid takvog mog nastupa, al sam videla da ni mm-u nije bilo svejedno, nekako se razalostio i on.
I taman kad pomislim kako sam psihicki ojacala, kako sam se pomirila sa cinjenicom i kako mi je snaga potrebna da izguramo sledece dane... Svaki put kad to prevalim preko usta, ''Natasa ima cerebralnu paralizu'' meni se grlo stegne, ruke zadrhte... A danas.. danas je puklo u meni. Dok je svestenik citao molitvu Tasi se raspricala sa ikonom Trojerucice, a ja sam plakala i plakala... Vise me nije ni bilo sramota, jer sam shvatila da njima ta moja reakcija nije bila nimalo sramna, nisu se iscudili, nisu se snebivali, osetila sam veliko olaksanje...
[Glitterfy.com - *Glitter Photos*]
