Ne mislim da doktori u bolnici nemaju pojma, naprotiv, meni se nasa doktorka Mikov, mnogo svidja. Necu da gresim i da kazem da terapeuti na rehabilitaciji nemaju pojma, ali nesto tu ne stima. Da nismo iskusili rad privatnika ne bih pravila paralelu. I da me nasa doktorka psiholog u decijoj, nije razocarala svojim ne toliko detaljnim pregledom, kao prethodnih puta, mozda bih i zaboravila da napravim ovakvu paralelu, ali me je njena uvredjenost podstakla na to. Uvredjenost, tipa, ''ako ste isli i privatno, zasto i dalje dolazite kod mene'' -''zato sto smo voleli da dolazimo kod vas.'' Odgovorila sam joj... ''voleLI...".... Za svoje dete bih pokusala i vanzemaljsku medicinu, prihvatila usluge Sajlonaca ;) samo da joj bude bolje, a dok su nam opcije privatno i drzavno, ja kazem DAJ!
I kazem DAJ dok mogu, jer znamo svi kakve su cene kod privatnika! Da se ne lazemo, mi tih para nemamo, HVALA radnicima GSP-a Novi Sad, i sindikatima, i udruzenjima u okviru te firme koji su nam pomogli koliko su mogli! Bez njih moja Tasi bi koristila samo usluge drzavnog lecenja... A sad evo kako je to izgledalo prosle nedelje: radna terapija- to je sto ja kazem igranje, tacnije vezbanje Tasinih rukica, kordinacija oko ruka, usta, vezba njenu levu ruku, slicne vezbicemo smo radili kod privatnog psihologa, (2600din sat vremena, 2x nedeljno, deset termina) Radna je u decijoj pola sata, Tasi je inace malo plasljivija, pa se nekih pet-deset minuta privikava na tetu koja joj nudi razne zanimacije, ali na stolu stoji jos brdo sarenih kocaka, obruca koje bi Tasi rado dohvalila, ali joj teta ne da... To je znaci ometa... U prostoriju ulaze i druga deca koja vebaju, Tasi svakog od njih mora da isprat sta radi! I znate sta, uopste se ne raduje. Kod tete za 2600, din, Tasi je bila odusevljena, iscekivala sta ce joj sad dati! Slike, loncice, ili loptice... ! Stalno je pricala.Sto je cist, samo ono sto joj teta nudi tok trenutka, ni tata ne sme biti u prostoriji jer odvalic paznju! U decijoj joj je dosadno, i buni se, paznja joj je tesko odrziva. Onda idemo na kinezi, cim izadjemo na hodnik Tasi zna sta je ceka, vristi. Dok udjemo u prostoriju gde se vezba, ona je vec crvena i izbezumljena od vrsike. To traje neki petnaestak minuta. Slabo saradjuje. Sve vreme place. Kod Sanje dok smo vezbali, u ordinaciji dr Stejin, Tasi je placljiva bila samo prvi put. Posle se navikne, Sanja je pazljivija, studenti ne vezbaju tamo na njoj! Imamo i jednu tetu koja kod nase kuce vezba sa Tasi, a to traje sat vremena, (1000 din) . Tasi je opustena, jer je kod kuce, nekad se i rasplace, boze moj, mora malo, ali posle nekoliko vidjenja ona prihvati tetu... U decijoj nam se terapeuti menjaju iz terapije u terapiju. I jedna dobra stvar, koju privatno nismo iskusili je hidroterapija, nekih desetak minuta traje. Tasi uziva!!!!!
Postoji jos toliko toga sto bih mogla da uradim za svoju devojcicu, a necu znati ili necu imati sredstva. Kada bi postojalo neko cudo pa da malo ovim krvopijama http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/253808/Svi-bivsi-ministri-i---dalje-na-drzavnim-jaslama uzmu po koju novcanicu, pa da sredimo te bolnice, pa da taj carobnjak sredi ljude koji rade, da rade... da se trude, da uslovi budu bolji, eh kad bi....
